Updated 2026-08-30

Zašto iste marke cigara postoje i u kubanskoj i u nekubanskoj verziji?

Zato što je kubanska revolucionarna vlada 1959–60. nacionalizovala svaku fabriku cigara na ostrvu, a porodice koje stoje iza marki kao što su Cohiba, Montecristo, Partagás i H. Upmann izgubile su pravo da ih proizvode tamo. Mnogi su umesto toga iznova izgradili ista imena u izgnanstvu. Rezultat, koji i danas važi: jedna etiketa, dve nepovezane cigare, proizvedene u različitim zemljama od strane različitih kompanija.

Šta se zapravo dogodilo 1959?

Pre revolucije, kubanska industrija cigara bila je skup privatnih fabrika, od kojih neke potiču još iz 1840-ih, koje su uglavnom izgradile španske i druge evropske imigrantske porodice nastanjene u Havani i Pinar del Riju. 15. septembra 1960. nova vlada je potpuno nacionalizovala industriju. Vlasnici Partagása i H. Upmanna izgubili su svoje fabrike tog dana, među šesnaest koje su odjednom oduzete; država je zadržala i zgrade i zaštitne znake.

Ljudi koji su izgradili ove marke uglavnom su otišli, na Floridu, nakratko na Kanarska ostrva u Španiji, a konačno, kada je reč o većem delu industrije, u Nikaragvu, Honduras i Dominikansku Republiku, zemlje sa klimom dovoljno sličnom kubanskoj da bi se u njima mogla gajiti srodna biljka, mada nikada baš isto tlo. Ti izgnanici su u najvećoj meri razlog zašto industrija cigara „Novog sveta“ uopšte postoji. (Za to kako se ta razlika u tlu odražava na list, pogledajte Kuba naspram terroir-a cigara Novog sveta.)

Zatim su se dve različite stvari dogodile dvema različitim vrstama marki. Oko starih, već čuvenih kubanskih imena — Partagás, H. Upmann, Romeo y Julieta, Montecristo — vodila se borba, i svako od njih danas postoji kao dve odvojene cigare koje dele jednu etiketu. Kasnije porodice u izgnanstvu izbegle su tu borbu i umesto toga izgradile potpuno nova imena.

Ko danas proizvodi kubansku verziju, i ko je vlasnik druge polovine?

Svaka cigara koja se prodaje pod kubanskom markom proizvodi je Habanos S.A., osnovan 1994. kao ekskluzivni proizvođač i izvoznik cigara Kube. Uvek je imao stranog manjinskog partnera: francusko-španska firma Altadis kupila je 50% udela 2000. godine, a britanski Imperial Tobacco (kasnije Imperial Brands) nasledio je taj udeo kada je 2008. preuzeo Altadis. Izveštaji iz 2020. opisuju da je Imperial prodao taj udeo, mada ne svaki referentni izvor to odražava, pa ko ga tačno danas poseduje nije dosledno prikazano, i ovaj tekst neće nagađati.

Šta je dobro utvrđeno jeste jednostavnije i korisnije: druga grana Altadisa, Altadis U.S.A., u potpunosti je vlasnik nekubanskih H. Upmann, Montecristo i Romeo y Julieta, proizvedenih u Dominikanskoj Republici. Tako je godinama jedna korporativna porodica stajala na obe strane kubansko/nekubanske linije za tri od ova četiri imena, bez da su same cigare ikada postale jedan proizvod. Drugačiji list, motan u drugačijim fabrikama: vlasništvo i fizička cigara pokazali su se kao odvojena pitanja.

Četiri imena koja danas postoje dvaput

Tri od četiri prošla su istim putem: nakon nacionalizacije, prava za SAD završila su kod grupe koja je postala Altadis, čija fabrika u La Romani, u Dominikanskoj Republici, danas proizvodi sve tri. Osnivač Montecrista, Alonso Menéndez, i vlasnici H. Upmanna, oboje su pobegli 1960. i prvo pokušali da ponovo pokrenu proizvodnju na Kanarskim ostrvima, pre nego što se biznis tamo reorganizovao.

Partagás je krenuo drugim putem. Ramón Cifuentes, koji je upravljao markom, prisilno je uklonjen bez naknade 1960. godine. Kasnije je ponovo pokrenuo Partagás u SAD sa kompanijom General Cigar, koja je registrovala američki zaštitni znak 1978. i, preko kratke stanice na Jamajci, preselila proizvodnju u Dominikansku Republiku do 1979. General Cigar danas pripada danskoj grupi Scandinavian Tobacco Group: zasebnoj korporativnoj porodici od one iza ostale tri marke.

Ime Romeo y Julieta jednostavno je španski naziv za Šekspirovu dramu.

Kako Cohiba može biti podeljena ako je nikada nije posedovala nijedna porodica?

Cohiba se ne uklapa u šablon izgnanstva, jer 1959. nije bilo Cohibe koju bi trebalo nacionalizovati: marka još nije postojala. Prema kasnijem izlaganju samog Fidela Castra, cigara jednog telohranitelja ga je sredinom 1960-ih toliko impresionirala da je država pronašla majstora koji je motao tu cigaru i izgradila posebnu fabriku, El Laguito, da bi tu smešu snabdevala Castra i visoke zvaničnike. Kubanski državni monopol na tabak prvi put je stavio Cohibu u javnu prodaju 1982. godine.

Nekubanska Cohiba postoji iz uže razloga. Kompanija General Cigar registrovala je „Cohiba“ kao američki zaštitni znak još 1978, četiri godine pre nego što je kubanska verzija ikome prodata, i počela je da prodaje cigaru proizvedenu u Dominikanskoj Republici pod tim imenom. Kubanska državna kompanija za tabak tužila je da je povrati nakon što su obe počele direktno da konkurišu, i izgubila je: savezni apelacioni sud presudio je u korist General Cigar-a u februaru 2005, a Vrhovni sud je odbio da razmatra dalju žalbu u junu 2006. Cohiba kompanije General Cigar i danas nosi napomenu da nema veze sa kubanskom markom istog imena.

Zašto više ne postoji kubanski Davidoff?

Ne živi svako ime sa polica danas dvostruki život. Davidoff je slučaj u kom je Kuba jednostavno u potpunosti izgubila marku. Zino Davidoff, trgovac tabakom iz Ženeve, stavljao je svoje ime na cigare proizvedene na Kubi počevši od 1968, motane u istoj fabrici El Laguito koja je proizvodila Cohibu. Saradnja se loše završila: u avgustu 1989. Davidoff je javno spalio preko 100.000 cigara koje je procenio da nisu dovoljno dobre da nose njegovo ime, a do 1991. kubanska proizvodnja Davidoffa je u potpunosti prestala, uz obostrani dogovor.

Proizvodnja se zatim preselila u Dominikansku Republiku, a kasnije i u Honduras, pod okriljem onoga što je danas Oettinger Davidoff Group iz Bazela, Švajcarska. Od tada nije proizveden nijedan kubanski Davidoff. Za ovo jedno ime, nekubanska verzija ne konkuriše kubanskom rivalu: ona je jednostavno jedina koja je preostala.

Zašto su neke porodice u izgnanstvu izgradile nova imena umesto starih?

Ne svaki izgnanik imao je zaštitni znak vredan borbe. Neke od najznačajnijih figura u modernoj industriji Novog sveta napustile su Kubu posedujući farmu ili posao u fabrici, a ne globalnu marku, i počele iznova pod svojim vlastitim imenima.

• Padrón: porodična farma tabaka Josea Orlanda Padróna u blizini Pinar del Rija je nacionalizovana; napustio je Kubu 1961. i osnovao Padrón u Majamiju 1964, da bi kasnije preselio proizvodnju u Estelí, Nikaragva, radi bližeg pristupa sličnom listu.
• Oliva: porodica je gajila list tabaka u Pinar del Riju od 1886. Gilberto Oliva Sr. otišao je nakon 1959, bavio se poljoprivredom u Španiji, a zatim od 1969. u Nikaragvi, i tek 1995, zajedno sa sinom, pokrenuo je marku gotovih cigara, Oliva Cigar Co.
• My Father: José „Pepín“ García učio je da mota cigare kao dete na Kubi i stekao je reputaciju tamo pre nego što je otišao. Kasnije je svoje ime stavio na kompaniju koja se danas vodi iz Estelíja, Nikaragva, i El Paraísa, Honduras.
• Arturo Fuente: izuzetak po datumu. Arturo Fuente je napustio Kubu i otišao u Tampu, Florida, 1902. i tamo osnovao svoju kompaniju 1912, decenijama pre revolucije. Njegovi potomci su je održali kroz požar u fabrici 1924, ponovno pokretanje 1946. sa trema kuće, i ponovljena preseljenja, da bi se od 1980. konačno ustalili u Dominikanskoj Republici.

Nijedna od ove četiri marke nema kubanski pandan koji se bori za ime, jer nijedna nije nastavak nečega što sada poseduje država. One su zasebna grana istog raseljavanja.

Koje kuće nemaju nikakvu priču vezanu za Kubu?

Dva imena vredi pomenuti iz suprotnog razloga: ništa od 1959. ih se ne tiče. Toscano vodi poreklo od državne fabrike tabaka osnovane u Velikom vojvodstvu Toskani 1818, koristi fermentisani tabak od kentaki semena sušen na dimu hrastovog i bukovog drveta, umesto lista od kubanskog semena o kome govori cela ova priča, i danas se još proizvodi u Italiji. Villiger je osnovao 1888. Jean Villiger u švajcarskom selu Pfeffikon, i kompanija je pet generacija kasnije i dalje u porodičnom vlasništvu, poznata uglavnom po mašinski proizvedenim cigarama i cigarilosima, a ne po kategoriji ručno motanih cigara o kojoj govori ostatak ove istorije.

Vredi takođe napomenuti da se ništa od ovoga ne vidi na bandereli. Odštampano ime ne kaže vam koja od dve nepovezane fabrike je motala cigaru koju držite u ruci, što je jedan od razloga zašto je samo tekst na bandereli slabiji signal nego što ljudi pretpostavljaju, a to je tema obrađena u zašto skeneri cigara zasnovani samo na bandereli ne funkcionišu.

Kratka verzija

• U periodu 1959–60. Kuba je nacionalizovala svoje fabrike cigara i zadržala nazive marki; porodice iza tih marki su uglavnom otišle.
• Partagás, H. Upmann, Romeo y Julieta i Montecristo danas postoje kao dve odvojene cigare pod jednim imenom: kubanska, koju proizvodi Habanos S.A., i nekubanska, proizvedena uglavnom u Dominikanskoj Republici.
• Cohiba nikada nije imala porodičnog vlasnika pre revolucije: to je tvorevina države čiji je američki zaštitni znak završio kod druge kompanije nakon pravne borbe koja je okončana 2006.
• Davidoff je krenuo suprotnim putem. Kuba je u potpunosti izgubila celu marku 1991, i od tada ne postoji nijedna kubanska verzija.
• Padrón, Oliva, My Father i Arturo Fuente krenuli su zasebnim putem izgnanstva: gradeći potpuno nova imena umesto da se bore za stara.